RADIO-TELEVIZIJA ŠUMADIJA - ARANĐELOVAC - 034 723 886

NATO bombardovanje – 19 godina kasnije

29570388_1762240390464665_8031897078322045338_n

Danas se navršava 19 godina od početka NATO bombardovanja. Sirene su se čule 78 dana, a ukupan broj žrtava nikada nije utvrđen.

Ipak, procenuje se da je tokom tih 78 dana bombardovanja poginulo između 1.200 i 2.500 ljudi, dok je ukupna materijalna šteta procenjena na više desetina milijardi dolara.Nato bombama srušen je radarski sistem protivgradne odbrane na Bukulji, kao I predajnik RTV Šumadija, a na teritoriju arandjelovačke opštine palo je 13 agresorskih projektila.

Državna ceremonija Dana sećanja, koju će predvoditi predsednik Aleksandar Vučić, biće upriličena u Aleksincu. Taj mali grad na jugu Srbije gađan je šest puta tokom 78 dana NATO agresije i tom prilikom je poginulo 11 osoba.

Inače, povodom 19 godina od početka bombardovanja u Istorijskom muzeju Srbije otvorena je izložba „Srbija 19 godina od 1999 – I dok su bombe padale“, na kojoj su predstavljena dela Vladimira Veličkovića i Biljane Vilimon.

Odluka o bombardovanju tadašnje SRJ doneta je, prvi put u istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN.

Naredbu je američkom generalu Vesliju Klarku, tadašnjem komandantu savezničkih snaga, izdao generalni sekretar NATO-a Havijer Solana. Klark je kasnije u knjizi „Moderno ratovanje“ napisao ne samo da je planiranje vazdušne operacije NATO-a protiv SRJ intenzivirano sredinom juna 1998. već i da je završeno krajem avgusta te godine.

SRJ je napadnuta pod izgovorom da je krivac za neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu pokrajine Kosovo i Metohija.

Pošto je odluku o neprihvatanju stranih trupa potvrdila Skupština Srbije, koja je predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu, NATO je 24. marta 1999. u 19.45 započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, na više područja u Srbiji i Crnoj Gori.

19 zemalja Alijanse počelo je bombardovanje sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji. Podršku su im pružili strateški bombarderi koji su poleteli iz baza u zapadnoj Evropi, a kasnije i iz SAD.

Najpre su gađane kasarne i jedinice protivvazduhoplovne odbrane Vojske SRJ, u Batajnici, Mladenovcu, Prištini i na drugim mestima, a gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti snaga NATO.

U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 mostova razoreno.

U noći 23. aprila 1999. godine u dva sata i šest minuta nakon ponoći, NATO je u napadu na zgradu nacionalne televizije usmrtio 16 radnika RTS-a. To je bio prvi slučaj da je medijska kuća proglašena za legitimni vojni cilj.

Tokom bombardovanja izvedeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je približno 420.000 projektila, ukupne mase 22.000 tona. NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi“, od kojih je poginulo oko 200 osoba, a ranjeno više stotina, i upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom.

Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO-a su upotrebile i takozvane grafitne bombe radi onesposobljavanja elektroenergetskog sistema.

Posle više diplomatskih pritisaka, bombardovanje je okončano potpisivanjem Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999, da bi tri dana potom počelo povlačenje snaga SRJ sa Kosova i Metohije.

Pošto je generalni sekretar NATO-a 10. juna izdao naredbu o prekidu bombardovanja, poslednji projektili su pali na područje sela Kokoleč tog dana u 13.30 časova.

Savet bezbednosti UN je istog dana, 10. juna 1999, usvojio Rezoluciju 1244, a u Pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, sa zadatkom da čuvaju mir, bezbednost i zaštite više stotina hiljada albanskih izbeglica pri povratku u pokrajinu, dok se ne definiše najširi stepen njene autonomije.