Narodna nošnja, nekada svakodnevna odeća, glavna je oznaka etničke pripadnosti kojom su se Srbi razlikovali od stranaca i moćnih osvajača. Prema ustaljenoj podeli rada, osim pojedinih odevnih oblika i nakita koji su bili proizvod zanatlija, odeću su gotovo u potpunosti rukotvorile žene za svoje ukućane.
Kustos – etnolog Narodnog muzeja u Aranđelovcu Lila Drobac Krstić , kaže da su Srpske domaćice mogle i znale da obuku svoju porodicu od glave do pete.Njihov posao obuhvatao je radove oko gajenja i obrade tekstilnih sirovina, bojenje, tkanje platnenih i vunenih tkanina, pletenje, krojenje, šivenje, ukrašavanje vezom, čipkom i drugim apliciranim ukrasima. Iskustvo i umeće prenosilo se sa starijih na mlađe, s kolena na koleno, a narodnja nošnja je vremenom postajala zaštitni znak srpske tradicije.